Ima vremena za plakanje

13 komentara

1. Nemoj da napravis poplavu:)
   Suze prociscavaju i naci ce one put kad budu trebale da napune necije isusene procjepe.

   Prijavite se da biste komentarisali

2. izgleda da se tako i Noa-Nuh sudrzavao i lagano pripremao za taj cin 🙂 pa eto, pored onog usta moja hvalite me sama, i da upozorim ostale

   nekad pomislim da bi trebao sam da im nadjem put, ali… ucili su nas da muskarci to ne rade i bio sam izgleda bolji ucenik nego sto mislim

   Prijavite se da biste komentarisali

3. Juce sam rasplakala muskarca i kaze nesto slicno kao ti da muskarci inace ne placu ali da se ne stidi svojih suza.
   Nisu bili potopi:) ali svakako budu osvjezenje i nekakav dokaz za prihvatanje svoje emotivne strane. Zenama ne treba ta potvrda i zato one bez problema placu i kad treba i kad ne treba i s razlogom i kad ne razumiju zasto:)

   Prijavite se da biste komentarisali

4. ovdje pomalo demonstriram tvrdi muski nacin razmisljanja o tome, ako postoji stvarni problem, valja biti cvrst i uhvatiti se u kostac s njim, suze sigurno nece pomoci, a ako ne postoji cemu onda suze. plakanje nece vratiti ono cega nema.

   ali s druge strane plakanje je prirodan mehanizam za otpustanje i razrijesenje nagomilanih opterecavajucih emocija. sto se narodski kaze stislo nam se, pa se plakanjem to otpusti, rastisne. postoje sigurno i drugi jednako efikasni, ako ne i efikasniji mehanizmi otpustanja, ali njih moramo uciti a plakati, manje vise, svi znamo 🙂

   Prijavite se da biste komentarisali

5. Ajoj 🙁 a mozda na drugoj strani mi sto previse placemo pravimo ravnotezu 🙂

   Prijavite se da biste komentarisali

6. I tako si sada učinio neki čudan taj grijeh, neku čudnu tu obijest, neki čudan taj luksuz i isplakao u ovoj poemi potpuno čudno, potpuno za trenutak nepriadno, potpuno pitajući se zašto si to učinio?

   Suze trošiš stidljivo, pripremio si se za dugačak put. Izgleda da ti je bilo prirodno što si se rodio za dugačak put. Nije kod svih tako.

   Teška je i u svojoj suzdržanosti lijepa je poema. Otac kojemu je ostao sin, sin koji gleda kako ostaje samo život, sin koji postaje otac i onda čeka. Neću dalje.. Nedovoljno je za patern, a silovito kao sam haos zbog mogućnosti.
   Ima vremena za plakanje. To se čini na izmedju stepenika dva eona.

   Prijavite se da biste komentarisali

7. *neprikladno

   Prijavite se da biste komentarisali

8. Jako i jasno,
   nadrealno i sentimentalno.
   Za mene licno nesto ponajbolje
   od tebe na blogu napisano.

   Prijavite se da biste komentarisali

9. zena_vojnik , sa nekog cudnog, udaljenog stajalista ovo nije ni tuzna ni ekskluzivna prica. sve je u ravnotezi 🙂

   ursa 🙂 da ima i toga. nekad su osjecaj duboko ukorjenjene uloge s kojom se predstavljamo, i duznosti i srama koji odatle idu samo vanjska barijera, a ne unutrasnja.

   noise, kako savrseno ulaziš u unutrasnje motive, u onaj prateci dio napisanog koji je lican i nije lican kao i napisano i koji takodje prica pricu.
   po kraju i nedostatku paterna se vidi da je neprikladno i da je , potpuno za trenutak, bila dilema sta uopste s tim. sta kad nema paterna ? sta kad je otvoreno, svjedocanstvo koje naizgled nista ne kazuje ili prica pricu kao sam haos zbog mogucnosti, zbog fragmenata koji se mogu uklopiti u sve, a opet nam ti fragmenti govore da su samo neke mogucnosti zaista mogucnosti i da ih tvorac igre ne izbacuje tek tako nasumicno i da u nasem haosu postoji njegov red. opipljiv a neiskazan nijednim paternom a pogotovo ne npr onim o covjeku koji se radeci nesto jednostavno, npr guleci luk i tako isto jednostavno placuci sjetio niza “nepovezanih” trenutaka u vlastitom zivotu kad je to toliko htio a nije mogao.
   hvala ti 🙂

   drug,
   ti znas da je i nadrealno i sentimentalno zato sto je licno i sto to dvoje stoje sa potpuno razlicitih strana licnog. sentimentalno sa unutrasnje a nadrealni s vanjske strane, obuhvatajuci ga
   hvala ti

   Prijavite se da biste komentarisali

10. moram ostaviti
    sve sa očima
    nepoznatim ljudima
    o neplakanju stih
    koji me je rasplakao.

    Prijavite se da biste komentarisali

11. lovice, najduza noc u mom zivotu. teska i za sjetiti se, ali i kao takva zivi podsjetnik da je zivot nesto vise od pukih besciljnih lutanja od jedne porozne veceri do druge.
    to je ono mjesto koje ponekad pokusavam da uhvatim dok pisem.

    u takvim ekstremnim situacijama covjek ponekad osjeti nesto sto uobicajeno nije dio njegovog iskustva ili svjetonazora, nesto sto mu, ni po kom pogledu, ni prije toga ni poslije toga nije pripadalo . meni se iznenada javila, prije nametnula, ideja, da od toga kako cu se ja ponasati u toj situaciji, od toga da li cu kloniti duhom ili ne, nekako dosta zavisi i kakav ce biti ishod. nemoguca ideja da nekad svojim stavom sami mozemo uticati na ili pomjerati granice svoje realnosti, kao i da je sve neka vrsta testa.

    uglavnom malac je kreno u skolu, veseo je i samopouzdan i bas juce mi kaze “da bi bio puno bolji ja nego ja da je na mom mjestu” 🙂

    Prijavite se da biste komentarisali

12. Svjdočiš tako lahko nešto što nije lahko, a mogu razumjeti zbog sasvim suludog razloga, svoje borbe sa sobom ranjenikom, paćenikom, zbog samo jedne jedine kapi krvi 🙂 U toj sam borbi naučila odvojiti duh i bodriti sebe, a kako život odmiče, taj isti duh pomjera granice svoje realnosti zbog onih koji jesu bolje verzije nas, iako nisu na našem mjestu 🙂

    Malcu sve najbolje <3, da ostane veseo i samopouzdan.

    Prijavite se da biste komentarisali

13. lovice, hvala 🙂

    ti znas. a znanje nadje i nacin i put

    Prijavite se da biste komentarisali